Već skoro pa tradicionalno, jer, kaj drugo reči ako ideš treću godinu za redom, priključim se biciklijadi u organizaciji dečki z Rotora koja završi tanjurom graha v Jagnjedovcu. I ovo sam leto odlučila da je to pametna ideja i da mi upravo baš to fali u životu, pa zajašila dvokotač u subotnje prije podne. U prilog mi je išlo kaj dece nije bilo doma, a mogla sam birati između prostiranja veša i brisanja prašine ili gaženja pedala direkt v breg. Znala sam kaj me čeka, no svejedno sam svjesno izabrala onu veću patnju od stiskanja kvačica na štrik.
Dobro sam se držala prvih 800 metara, preciznije, od centra grada do podvožnjaka na Bjelovarskoj. Tu sam već počela puhati kak malo starija lokomotiva, a dok smo zašli na prve obronke Draganovca, moj se rečnik već poprilično promenil. Iz usta niz vetar izlazile su brojne neprikladne za novinske retke rečenice. U tim za mene teškim trenucima u kojima su mi oči skoro poskakale iz duplji, motivirala sam se tanjurom graha, ali i tješila da me ipak na ovo niko ne tera kak su terali sudionike nedavno završenog showa Život na vagi. Dok rivam biciklina v breg zaključim da ovo nije život na vagi nego život na najgi! Bome, kak mi je na trenutke bubnjalo v glavi, nisam bila ni daleko od toga da skončam jenput za navek skopitana v jarku na obroncima Bilogore.
Dečkima z Rotora bila je to tek uvertira za dan kasnije kad je u Koprivu nam stiglo oko sto pravih biciklisti, utreniranih za uspone i padove. Budući me zanimalo kak to oni uživo tiraju v breg, izvedem decu i tetu im do fit zone gde su natjecateljima nudili okrijepu u čaši vode i komadu banane.
Skupila se tu ekipica, kaj volontera, kaj fotografa, kaj nas usputnih znatiželjnika, no najbitnija je bila gospođa kojoj je zadatak bil identificirati biciklistu i zabilježiti njegov prolazak kroz tu točku. Ne bi verovali, ali taj zadatak joj u nedelju na Soviljnjaku nije bil uopće lagan. Natjecatelji su se k nama penjali u takvom izdanju da je za prepoznati ih trebala dobra špahtla i kanta vode. Zato je teta, nazovimo ju, sudac, morala od svakog zatražiti broj koji je većina njih zagubila putem u blatu. Nakon kaj prek zone prejde par zmuskihanih, teta, ova koja mi je u krvnom srodstvu, ustvrdi da se pod prstom blata naziru i pravi muški komadi.
– Broj – viče teta sudac.
– A 45 – uzvrati zafrajhanec pa tira dalje.
A onda teta, ova po krvi mi, dojde na suludu ideju.
– Ime, prezime i broj telefona – viče za njima. Teta koja u rukama ima listu shvati o čem se radi, pa se uz cerek priključi svojim informacijama u potragu za ženikom.
– Ovaj ima curu, ovaj je oženjen…a ovaj je možda dobra prilika – pojašnjava teta sudac dok teta, ova po krvi mi, surfa bespućima društvenih mreža i skenira jednim okom profile, a drugim natjecatelje koji pristižu.
Prilika stvara lopova i snađi se druže poslovice su koje je tog tmurnog popodneva na Soviljnjaku primjenila jedna sestra. Druga je pak, dok ih je gledala kak plaze uzbrdo blatne i zapuhane ponovo mislila o životu na najgi.
