Kam su nestali štrumfovi?

Susedin muž praf veli da smo mi roditelji svakodnevno u ulozi menađera u državnim firmama. To potkrepljuje sljedećim: svakodnevno donosimo važne odluke o stvarima o kojima nemamo pojma, al nakon kaj ih donesemo od njih ne odstupamo, makar posljedice i ne bile onakve kakvima smo se nadali. Treba biti ustrajan u svojim naumima i imati stav, da ova dečurlija shvati da ima posla s ozbiljnim i odlučnim facama! Jedino kaj mi roditelji nismo u prilici priskrbit si kakav milijunček za crne dane budućih nam naraštaja u trećem kolenu, poput pravih managera.

Kad smo već spomenuli lovu onda nemremo ne spomenuti da smo se ovih dana bogme kak i brojni vi zagledali duboko v šratoflin pa ga i više put zokrenuli nebi li z njega scurela i ona zadnja kuna koja se skrivala v čošku. Pak treba dete opremiti za novu godinu vu vrtiću, a tam borme nemre dojti kakvo god. Kupilo se svega, i kaj treba i ne treba, prepeglalo kartice pak se budu piđame i trenirke plaćale do božićnih praznika, ali kaj buš kad se mora.

Put nas je odnesel v metropolu. K pajdašu. U sklopu izleta ukomponirali smo kino predstavu i šoping jer priznajte, nije isto dok se neki komad obleke kupi v našoj Koprivi ili dok se detetu na etiketi pročita brend kojeg vu našem "selu" ni moči kupiti ni za kakve peneze.

Da pojasnim, mam se prvenstveno zagrijala i nabrijala kak bu prdu izvela prvi put u životu u kino. Na repertoaru Štrumfovi, crtić moje radosti iz mladosti. Izbor je pal na kino dvoranu u sklopu šoping centra kaj bi mili i bjacek imali kak ubiti tih sat i nekaj dok ja i damica uživamo u storiji o malim plavima. Da dojam bude potpun, a uspomena na prvu kino predstavu savršena istrošim se na kolu i kokice koje stoje više od same ulaznice. Oboružane 3D naočalama i spomenutim rekvizitima zavalimo se u fotelje. Crtić kasni par minuta zbog greške na projektoru. Prda nabila naočale na nos, al vidim da pomalo štrika. Kolu nije gucnula, a kokice stoje netaknute. Nekaj ne štima. I onda se napokon svetla gase i čarolija kreće. Ali bože, ova treća dimenzija i mene zbunjuje, a prda zinula da nemre bolje. Začas, evo je pri meni u krilu. Štrumfeta je se dojmila, no kad Gargamel krene čarobirati i eksplodirati pa napokon otkrije štrumf selo i počne gazit im kućice prda izjavi: kaka mi se!!! I tu je kraj naše kino predstave. Nakon kaj izađemo iz dvorane nebi li pronašle zahod koji joj više nije ni u primisli, nema te sile koja bi je nagovorila da se vratimo unutra. I tak je naša kino predstava završila nakon svega 15 pogledanih minuta. Najradije bi se bila sama vratila i u miru odgledala film, ali nije fer milog ostaviti s njih dvoje u ovakvoj situaciji.

Ok, nije tragedija, ipak smo u ogromnom šoping centru koji nas zove svojim prekrasnim svetlima i muzikom da potrošimo i ono kaj nemamo. Vrag neda mira pa se odtepemo u jedan od dućana gdi se bez obzira na krizu, na blagajnama čeka u redu. Mame pomahnitalo prebiru po policama, ladicama i afingerima pa ko sumanute pokušavaju svom zlatu navuč prek glave kakvu novu krpicu. Deca urlaju, vrište i skrivaju se među garderobom, dok tate nezainteresirano prebiru po svojim tačskrinovima i stavljaju novi status na fejs. -  Samo još ove štramplice, one budu joj odlično išle na ove nove čizmice, jaknicu, a i u tonu su s kapicom, na hlačice i trenirku se baš nebudu vidle, ali baš su mi slatke, i takve sam baš danima tražila po dućanima, viša sila me poslala sim, napokon sam našla kaj tražim. Još pogledam par sitnica i onda smo gotovi - uvjerava gospođa supruga koji je neodlučan bi li radije nestal s lica zemlje ili svoju gospođu s iste zbrisal jednim potezom.

Navek je to tak, mi žene raspametimo se čim zakoračimo v dućan, a oni? Ne preostaje im nego slegnuti ramenima i provući karticu, a moru se, ak deca već neko vreme nisu bila u vidnom polju i zapitati kam su nestali štrumfovi. 

Moja kućica - moja slobodica

Moja kućica - moja slobodica

Godišnji je razdoblje u kojem se bezbrižno nagomilavaju razne obaveze, složim se neki dan s statusom frenda na fejsu. Tak sam i ja ovogodišnje ljetovanje i odmaranje ostavila za sobom i vratila se u podravsku ravnicu gdi su me dočekale već poznate dužnosti. I makar je na moru bilo lepo i divno i krasno, nekak se najlepše vrnuti doma na svoje, naša kućica - naša slobodica pa nek igrački bu do kolena, a zmazanog suđa i veša do plafona, ni me briga dok si svoj na svome. Zapravo, moj godišnji tek sad počinje!

Prvi smo tjedan po povratku uglavnom proveli obilazeći ekipu s kojom se nismo vidli i više od mesec dana. Nekak je slučajno ispalo da su prvi na rasporedu bili oni s vlastitom decom, a tek smo ovaj tjedan krenuli s hodočašćima k onima koje radosti roditeljstva još nisu doživeli. Možda se, nakon posjeta naše male družine osveste i predomisle o prenošenju genetskog koda na novu generaciju. Zapravo, kad bolje razmislim, bolje se uvalit onima koji još nemaju vlastitu decu jer su ih ti bar malo željni za razliku od onih koji posjeduju svoje i gdi ispadne da se celo druženje pretvori u prepucavanje, natezanje i uvjeravanje da se sad baš on mora malo poigrat s bebinim kolicima pa bu ih onda mogla dobiti prda. Dok ovi s decom, među koje ubrajam i sebe, dozvoljavaju deci sve i svakaj nebi li kupili bar koju minutu mira za ispiti kavicu, ovi drugi, solo parnjaci, to isto dozvoljavaju ne želeći se zameriti malim haharima.

Upravo smo došli  s druženja pri mojoj srednjoškolskoj pajdašici gdi su prda i bjacek uspeli u svega dva sata stan okrenuti naglavačke. Ovim se putem ispričavam kaj su u hodniku nadrobili suhu lavandu, al bjacek je valjda nameraval malo semenja odnesti i za doma. Isto tak isprika kaj je prda svojim malim crnim nožicama zamazala krevetninu koja se doduše more rabiti na dve strane pa se nadam da su je noćas okrenuli na onu drugu, tamniju stranu. Za prolijane sokove, nadrobljeno mrvinje i bombone pod kaučom sam se već ispričala kak i za to kaj je bjacek u jednom momentu ponesen ritmom muzike iz radija istog pokušal isčupati i zavitlati s njim oko glave. To mu je od Darka Indijanca, ne zna taj još kaj je laso, kaj torba, a kaj radio prijemnik. Za packe po špiglu, zgužvane karte i uništenu šminku se ne mislim ispričavat jer su na to domaćini bili upozoreni, ali baš je zgledalo simpatično kad je bjacek s one svoje dve buhtlaste ručice lupal okolo i delal kvara. Verujem da su nakon kaj su nas ispratili za svaki slučaj tri put okrenuli lokot na bravi i uglas uzdahnuli: ne ponovilo se!! Igranja pod plahtama nebu garant do Sisveta, dok koji od njih ne zaboravi na ovu veselo provedenu večer.

Prdinu uzrečicu: za koji mesec pem u vrtić ovih smo dana preformulirali u "za koji dan". Bez problema je prihvatila tu za nju naizgled, beznačajnu promjenu. Sve ona zna pa teoretizira: da bu se tam lepo igrala s prijateljima dok bu mama na poslu, da budu ju tete svakaj novoga naučile, da bu lepo spavala pa čak i da bude jela sve kaj joj se ponudi. Ne preostaje mi nego nadati se da bu se teorija i u praksi pokazala ovak jednostavnom i lako premostivom. Kak čujem iz iskustva drugih mama, više problema stvaramo mi same nego deca koja se prilagode čim mi mame zajdemo za čošak. Ma ajde, nebu to nikaj strašnog, pa njoj bu tam lepo, asocijalna nije, uklopila bu se kak i kad god, pa dosta joj je bilo tri godine života (minus nekih par dana) provedenih doma s mamicom.

Bjacek je druga priča. On je trenutno u fazi strahovanja da bu ga mama ostavila. Nadam se da bu ga ta ideja napustila do prvog mu rođendana jer ga u protivnom niko nebu štel čuvati pa bi mogel doma ostati sam, a onda bi pak ja mogla biti prisiljena podiči potenciju s kvadrata na kub?!? Pa ipak se kolko čujem ulažu penezi u renoviranje rodilišta, bi i to valjalo videti, kaj ne?