Susedin muž praf veli da smo mi roditelji svakodnevno u ulozi menađera u državnim firmama. To potkrepljuje sljedećim: svakodnevno donosimo važne odluke o stvarima o kojima nemamo pojma, al nakon kaj ih donesemo od njih ne odstupamo, makar posljedice i ne bile onakve kakvima smo se nadali. Treba biti ustrajan u svojim naumima i imati stav, da ova dečurlija shvati da ima posla s ozbiljnim i odlučnim facama! Jedino kaj mi roditelji nismo u prilici priskrbit si kakav milijunček za crne dane budućih nam naraštaja u trećem kolenu, poput pravih managera.
Kad smo već spomenuli lovu onda nemremo ne spomenuti da smo se ovih dana bogme kak i brojni vi zagledali duboko v šratoflin pa ga i više put zokrenuli nebi li z njega scurela i ona zadnja kuna koja se skrivala v čošku. Pak treba dete opremiti za novu godinu vu vrtiću, a tam borme nemre dojti kakvo god. Kupilo se svega, i kaj treba i ne treba, prepeglalo kartice pak se budu piđame i trenirke plaćale do božićnih praznika, ali kaj buš kad se mora.
Put nas je odnesel v metropolu. K pajdašu. U sklopu izleta ukomponirali smo kino predstavu i šoping jer priznajte, nije isto dok se neki komad obleke kupi v našoj Koprivi ili dok se detetu na etiketi pročita brend kojeg vu našem "selu" ni moči kupiti ni za kakve peneze.
Da pojasnim, mam se prvenstveno zagrijala i nabrijala kak bu prdu izvela prvi put u životu u kino. Na repertoaru Štrumfovi, crtić moje radosti iz mladosti. Izbor je pal na kino dvoranu u sklopu šoping centra kaj bi mili i bjacek imali kak ubiti tih sat i nekaj dok ja i damica uživamo u storiji o malim plavima. Da dojam bude potpun, a uspomena na prvu kino predstavu savršena istrošim se na kolu i kokice koje stoje više od same ulaznice. Oboružane 3D naočalama i spomenutim rekvizitima zavalimo se u fotelje. Crtić kasni par minuta zbog greške na projektoru. Prda nabila naočale na nos, al vidim da pomalo štrika. Kolu nije gucnula, a kokice stoje netaknute. Nekaj ne štima. I onda se napokon svetla gase i čarolija kreće. Ali bože, ova treća dimenzija i mene zbunjuje, a prda zinula da nemre bolje. Začas, evo je pri meni u krilu. Štrumfeta je se dojmila, no kad Gargamel krene čarobirati i eksplodirati pa napokon otkrije štrumf selo i počne gazit im kućice prda izjavi: kaka mi se!!! I tu je kraj naše kino predstave. Nakon kaj izađemo iz dvorane nebi li pronašle zahod koji joj više nije ni u primisli, nema te sile koja bi je nagovorila da se vratimo unutra. I tak je naša kino predstava završila nakon svega 15 pogledanih minuta. Najradije bi se bila sama vratila i u miru odgledala film, ali nije fer milog ostaviti s njih dvoje u ovakvoj situaciji.
Ok, nije tragedija, ipak smo u ogromnom šoping centru koji nas zove svojim prekrasnim svetlima i muzikom da potrošimo i ono kaj nemamo. Vrag neda mira pa se odtepemo u jedan od dućana gdi se bez obzira na krizu, na blagajnama čeka u redu. Mame pomahnitalo prebiru po policama, ladicama i afingerima pa ko sumanute pokušavaju svom zlatu navuč prek glave kakvu novu krpicu. Deca urlaju, vrište i skrivaju se među garderobom, dok tate nezainteresirano prebiru po svojim tačskrinovima i stavljaju novi status na fejs. - Samo još ove štramplice, one budu joj odlično išle na ove nove čizmice, jaknicu, a i u tonu su s kapicom, na hlačice i trenirku se baš nebudu vidle, ali baš su mi slatke, i takve sam baš danima tražila po dućanima, viša sila me poslala sim, napokon sam našla kaj tražim. Još pogledam par sitnica i onda smo gotovi - uvjerava gospođa supruga koji je neodlučan bi li radije nestal s lica zemlje ili svoju gospođu s iste zbrisal jednim potezom.
Navek je to tak, mi žene raspametimo se čim zakoračimo v dućan, a oni? Ne preostaje im nego slegnuti ramenima i provući karticu, a moru se, ak deca već neko vreme nisu bila u vidnom polju i zapitati kam su nestali štrumfovi.
Nema komentara:
Objavi komentar