Hoću - neću pitanje je sad

Proslava mature prošla je sa stilom i u pravom maturantskom duhu no ipak si, s obzirom na godine, nismo dozvolili čupati klupe i seliti kante po gradskom parku kak ova mlađarija to dana običava. U sredu ujutro taman sam se prizvala k svesti no na rezervi zbog pomanjkanja sna bum još danima. Zaružili smo bome do pol pet i zbog toga se oporavljali skoro puna tri dana. Svaka iduća proslava nosi i dan duže za oporavak čini mi se. E pa daj bože da bu nam s vremenom trebalo i deset dana za regeneraciju kaj bi značilo da bumo slavili 50-tu godišnjicu mature. Ko zna kolko bu nas se taj dan skupilo i ko bu najizdržljiviji. Živi bili pa videli.
Deca su moj izlazak proživela, neki s više, a neki skroz bez traume. Najistraumatiziraniji je bil mili koji se boril s bjacekom tu noć.
- Krasno – bil je njegov komentar kad je u gluho doba noći ugledal mene i sis na vratima kak pokušavamo uć u kuću kroz ključanicu dok je ključ visel na klinčanici s unutarnje strane. Drugo jutro on i muž moje flendice iz kupe nalete jedan na drugog pri blagajni dućana – katastrofa – prozbore kratko, sklimaju z glavama i razidu se bez dodatnih reči. Kaj buš, tak je to dok babe pustiš z lanca nakon tolko let, ali da je češće nebi ni valjalo.
Prda je isto otpustila s lanca. Upravo je ovih dana  iz njenih ustašca proizašlo prvo neću na moje opće zgražanje, križanje i snebivanje. Zagrabila mala punu šaku drvenih bojica pa gledajuć me u lice zvekne s njima o pod. Njih desetak razleti se po celom kvadratu tepiha. Na moju molbu da ih pokupi mudrijašica odgovori NEĆU. Mrtva hladna, stoji pored mene, za metar niža od mene i gleda me svojim okicama. Rekli bi ono...u zdrav mozak. Očekuje moju reakciju. Isprobava teren. Ni druga ni treća molba ne urode plodom pa u meni počne krčkati i ključati, u tren sam se preinačila u staru rusku podmornicu, ventili samo da nisu popustili, a ja eksplodirala i potonula. Setim se maminog savjeta: treba biti smiren i ne dati da te isprovocira i hiti iz takta, dok vidi da ne reagiraš nebu joj zanimljivo i odustala bu, ona je mala i mora te slušati. Ha, kak to lepo i jednostavno zvuči al dok joj celi dan trubim da mora obuti papuče i ne skidati čarape, a ona se pravi da me ne čuje ne znam kak ne zaurlati da ne odzvanja celo susedstvo. Pa nek misle i da sam luda, ko da oni na svoje ne urlaju, taman posla, koga onda ja to čujem dok hodam okolo po kvartu!?!
Pucam po šavovima i večer prije jer damica nije imala popodnevno spavanje pa je oko 20 ulovila kriza i izmišlja sad bi ovo sad bi ono, ali spat se neda. Raspravljam se s njom glasom pojačanim na maksimum. Baka baš nema riječi hvale na moje ponašanje ali ni utjehe, veli: ovo je tek početak, tak bu to do puberteta. O bogek pomori, dok se udruže u paru jahati mi po živcima ko bu to izdržal !?!
Dobro je rekla moja kolegica, majka dvoje djece uzrasta ko i moji. Prvo se nije mogla načuditi kak sam uspela otiti na feštu, a dok sam joj rekla do kolko vur sam bila skoro joj je slušalica opala z ruke. Nakon toga mi je čestitala, ja zbunjena, kaj se tu ima čestitati. A ona veli: pa kaj si se vratila doma, ja se bojim ak jednom tak otidem da se više nebum ni vrnula. Pa malo bolje dok razmislim...do dječjeg puberteta su još dvije proslave mature, a kak se fešta do sve kasnije u noć, moguće da mamu jednom mrak i proguta. 

Parti za ekipu

Kad s ekipom krenem ja tralalalalala...zvoni mi sve češće u glavi kak se približava subota rezervirana za proslavu 15. godišnjice mature. Iznenadilo me opet, treći put za redom. Tih pet let tak se posmekne kaj čovek skoro ni ne oseti. Jest da se od prošle proslave puno toga u mom životu zdogađalo, ali opet mi je nekak došlo znagla. Svi su mi zadani rokovi za ispeglat šlaufe istekli, a počela sam o njima razmišljat još dok je vani bil duboki sneg. Niš, sutra bum ih s puno šarma i ponosa isfurala pred šul kolegice. Dva jegera i par komada šamrolni na leđima ne daju se od mene, prirasli mi „srcu“ i vjerno me prate. S druge pak strane na njih imam pravo jerbo termin za početak vježbanja još nije tu. Devet meseci se dete nosi, pa isto tolko treba da se žena oporavi i tek onda SMIJE početi s laganim vježbanjem. JEDVA ČEKAM. Abtronic kojeg mi je, bajdvej, poklonila nedavno mama jer je njoj „zviška“ je na zagrijavanju, a baterije su na punjenju.

No mislim si nekak da mi ipak dobro dojdu ti moji „modni“ dodaci oko želuca, bar ne moram furat kojekakve foto albume nebili uvjerila svoje školske prijateljice da sam doista rodila. Jedno brzinsko odmeravanje mene od glave do pete i jasno bu im da je bjacek još uvek na cici, a da mama ima jako malo vremena za sebe uz dvoje potomaka.

Daklem, 15 let je minulo otkak smo napustili srednjoškolske klupe. Generacija gimnazijalci '96 sutra bu opet na okupu. Neki razredi više, neki manje, neki svojom krivnjom, neki zbog više sile nebudu sutra zauzeli svoje staro mesto u učionici broj 14. Bili smo i ostali dobra ekipa kaj potvrđuje i to da je sutra svoj dolazak najavilo dvetrećine cekača.

Nažalost, jednom od nas položili bumo cveće i sveće, nekih koji su u belom svetu prisetili se bumo i za njih nazdravili, a čašicu bumo digli i za one koji nas nisu mogli utrpati u svoj godišnji raspored.

Na kraju se svede da i nije bitno kaj bu se jelo, ko bu igral u tamburu i kakav bu ko outfit odabral jer iskreno, da nema fotke od prije pet let, teško da bi se setila kaj sam i sama nosila, a kamoli kaj je ko drugi na sebi imal.

Moji doma nek se snajdu. Imaju pravo zvati me jedino ak gori. Valjda i mama ima pravo jenput nakon tolko vremena zaružiti kak se spada.

Hm. Al već mi unapred zvoni u glavi od same pomisli da bu u nedelju ujutro ustajanje s pevcima, morti baš dok dojdem doma ;)

Da bu bjacek bećal po noći, bu. Mili mu tu baš nemre pomoći kad mali traži sisu određenih kvaliteta i dimenzija kaj njegova nije. Malo bu plakal, al bu zato bolje zaspal.

Čini mi se da mi mame nekad malo previše te naše limače držimo pod staklenim zvonom pa si uskratimo puno toga u životu. Nekad dobro dojdu za zgovoriti se od nekih stvari, ali puno put se žrtvujemo i kad ne treba. Skačemo na prvu i ispunjavamo im i najmanju željicu, a zapravo si delamo medveđu uslugu. Od malo plača i vike za jednu noć nebu bjaceku niš, čak bu mu i godilo da malo ojača i očisti pluća. Tak je. 

Prda se već okoristila maminom proslavom mature. Nove cipele savršene su za prošetat po šodru pred susedovom hižom, a petice se baš lepo zakapaju po mekanom dvorištu. Srećom su smeđe boje pa im do sutra, dok je moj red za obuti ih, nebu niš.

No tak. Još frizura i to je to. Let's the party start. 

Sve je lako kad si mlad

Sve je lako kad si mlad, a kad si dvogodišnjak onda nema prepreke koja bi te sprečila u nekom od nauma ako roditelji nisu u blizini. Divno je i očaravajuće kolko ti mali ljudi iz dana u dan napreduju i svaki dan otkriju neku novu vještinu kojom su ovladali. Pravo je zadovoljstvo biti u njihovom društvu, promatrati ih u igri koja sad s dvije i pol godine prdinog života počinje nalikovati na pravu igru. Neopterećna bilo čim ponaša se u skladu sa svojim osjećajima, željama i idejama. Prirodna, opuštena i vesela, spontana do kraja kaj znači da se ne libi skočiti mami oko vrata u slučaju da za kakvim čoškom opazi „vešticu ili vuka“ ili zaplesati nasred ulice ako ju ponese kakva muzika.
Sunčano nas je vreme izazvalo pa smo nedeljni ručak upakirali u kutijice, cugu ubacili u putni frigo, deke i ručnike potrpali u torbe i uputili se na plažu. Iako baka tvrdi kak je već idealno vreme za ufatit prvu ovogodišnju boju meni je ovo doba godine još uvek prikladnije za piknik u hladu borova nego za razbacivanje tjelesa na morskom žalu.
Smestimo se i navalimo na klopu. Uskoro na par metara od nas usidrava par s curicom prdinog uzrasta. Nakon kaj smo ih odšacali i dobro poslušali skužimo da govore talijanski kaj znači da nema neke šanse za komunikaciju. Ali ne i ako se prdu pita. Njoj se curica zdopala i bez pardona kreće na „upoznavanje“. Ne brine nju kaj ju možda nebu skužila ni reči, niti se brine da bu ispala smešna ili bedasta. Dve male prde koje su se igrom slučaja srele na plaži ubrzo se fino zaigraju, bez da su progovorile ijednu reč. Podelile su tačke, kanticu za zalevanje, grabljice i lopaticu, a moja se prda u tuđu stolicu odma zavalila ko mala kraljica. Nema ljutnje. Nakon nekog vremena ipak kreće i komunikacija nas odraslih pa doznajemo da je par iz Trsta, ona talijanka s curicom, a tip Rumunj. Neobavezna ćakula u par rečenica i dosta. Deklice se celo popodne lepo igraju, podelile su sok i bombone, bez prevoditelja, a uz puno improvizacije.
Dan kasnije, sedimo na obali i pijuckamo kavicu kad s jedne strane krene kolona crnaca. Ko da smo u Oprah showu. Neuobičajena pojava i za turističko naselje poput Umaga u kojem se ljeti nađe svega, al crne rase retko. „Domoroci“ za štandovima sad s kiselim osmehom nutkaju svoju robu, a onaj neumorni, koji je do malo prije na tečnom ruskom iskakal pred prolaznike i pozival na pizzu, ćevape i upravo izlovljenu oradu, negde se zagubil.
Prda se mota oko stola s kolicima i svojom Anabelom. Odjednom se kraj nje stvori mala crna curica kose spletene u milijun pletenica. Nasmiju se jedna drugoj pa mala afrikanka na par metri provoza Anabelu. One ne poznaju granice, ne gledaju ni Oprah show, ne vide ni razliku u boji kože.
- Ona se curica nije dobro namazala kremom dok se sunčala, kaj ne mama? – pita me prda. Prekrasna su ta deca, sve im je jednostavno i zabavno u isto vreme. Kad ih bar mi odrasli nebi naučili „pravim“ vrednostima i sve im pokvarili. 

Ta-ta, ma-ma i pr-da bez du-de

Buon giorno a tutti. Pozdrav je kratki podsjetnik da smo trenutno dislocirani u Istri gdi svakodnevno dva put, na prdino inzistiranje, idemo nagledavat more, da nije kojim slučajem isparilo. Posjeti su sve učestaliji iz razloga jer je umaška gradska luka postala posljednje prebivalište prdine dude varalice. Budući je na dudi bila nacrtana ribica, njeno „porinuće“ nametnulo se samo od sebe.
Ovisnost o varalici prešla je sve granice tak da smo jedva dočekali priliku da je se rešimo. Više je to bila ideja tate i mame nego same prde koja nije ni shvatila kaj ju je tog popodneva snašlo. A dok nekaj forsiraš s detetom koje na to još nije spremno onda ti se obično to isto obije o glavu. Tak se dogodilo i da je prdin prvi pokušaj bacanja dude u more bil totalni debakl, a duda je nakon par metara plutanja ponovo osvanula u njenim ustima. Kaj se dogodilo? Baka ju je otfurala do obale i nagovorila je na jendva da baci dudu ribicama, a ova sva nabrijana jer vidi veliku vodu to je i napravila. Nakon kaj je duda otplivala nekolko metri od obale, prdu je snašla neobuzdana panika i tuga za njenom plutajućom „flendicom“. Ubrzo nakon usljedil je plač i vika da bi za koju minutu dudu izvukla dva lokalna ribara i vratila je maloj plačljivici na obalu. Nije bila spremna na tak brzi rastanak, morala ju je još par put zažvakati i zasliniti. Na drugom kraju luke bila je skroz odlučna i zauvek ju poslala morskom svetu - ribicama, rakovima i morskim algama. Tuga u njenim, ali i mojim očima dok gledam dudu kak se udaljava od obale. Moja mala curica raste. Pelenu smo ostavili, a sad i dudu. Još je samo flašica prije spavanja poveznica s onom malom bebom ovisnom o mami do pred koji mesec.
Apstinencijska kriza traje već treći dan, tu i tam se seti pa me glasom najtužnije curice na svetu priupita za njenu dudu, gdi je i jel su račići sad sretni s njom. Čak je predložila da ujutro odemo do dućana i kupimo novu dudu koju onda nebu više bacila, niti je ispuštala iz vida. Nisam pokleknula na njeno moljakanje, pa imam stalno upaljene detektore za varalice jer je sad bjacekova varalica neprestano na meti i predmet njenog „obožavanja“. Par dana tugovanja, i bumo zaboravili da smo je ikad imali. Upravo sam tak i ja svoju prije trideset i koju hitila kitu. Evo kak geni delaju čuda J
Prda se pretvara u curicu, a bjacek izbacuje prve reči. Ne, ne, ne guguće Ciao mamma ko mali talijancin ako ste to pomislili. Ne, on, na moje veliko zadovoljstvo zaziva svog tatu. Ta-ta, ta-ta koje tu i tam prekrsti u da-da. Lepo ga je čuti. S obzirom da sam prije par meseci, kad je prda izgovarala svoje prve reči neprestano nad njom ponavaljala ma-ma, ma-ma to mi se danas vraća na način da niti jedna druga reč ne zazvoni tolko put tokom dana kolko „mama“. Sad sam upotrebila drugu taktiku pa bjaceku celo vreme tupim „ajde reci tata“, čisto da jezičac na vagi između mame i tate jednog dana bude tu negde. Kak bi izgledalo da njih dvoje cele dane zazivaju samo mamu!?! Tata bi se morti osećal uvređeno i zapostavljeno, ne? Ovak bumo uskoro bar podjednako traženi iako je bjacek već sad tri put veća maza nego kaj je prda ikad bila pa bu mama opet nadrapala kolko god on sad vikal tata.
Šetnje uz more iscrpe čoveka, pa se svaki put po povratku u bakinu jazbinu svim silama bacamo na pražnjenje frižidera kaj nije simpatično jer bu se za koji dan valjalo skinuti na plaži. Al nije sve tak crno, s druge nam se strane otvara mogućnost da za ljetnih mjeseci honorarno radimo ko bove u umaškoj luci gdi bogatih jahtaša ne nedostaje. S najsjevernije točke naše domovine pozdravljam vas sa Ciao amici!