Trajnaninaninena, trajnaninanena

Znate onu narodnu da mala deca piju mleko, a velika krv. E pa upravo smo se počeli uvjeravat i u istinitost te izreke. Naime kaj, prda se povampirila pa nam polagano pijucka kap po kap. I to joj najslađe delati javno. U nekakvom dućanu. Ak nije po njenom kreće visoki C. Upravo je neki dan usred trgovine u koju je ušla sa svojim bejbi kolicima, a u kojoj je zapazila ista takva kakva je gurala pred sobom, poželila ta druga. Svi pokušaji da je uvjerimo kak su njena i ta koja su tam parkirana potpuno ista, nisu urodili plodom, da bi nakon nekog vremena gđica krenula s opernom arijom. Završilo je izlaskom iz dućana i njenim smeštanjem u automobilski sic. Pa nek se damica malo hladi. Sličnu je scenu također proizvela na blagajni drugog dućana nakon kaj je spazila da je gospođa iza nas u svoju košaricu ubacila čokoladnog zeca. Pogađate, ona je istog trena poželela baš tog, ni jednog drugog nego upravo tog istog iz tetine korpice. Naš izlazak iz dućana nije mogel proći neopaženo, a za nama je odzvanjalo još dobrih deset minuta. Uff. Koji trening živaca. Sasvim druga priča kod nekog u gostima. Dobro, mirno i pristojno detešce koje bi si svako poželel imati. Nebi poveroval čovek da je sklona takvim ispadima. Mala mamina prefriganka.

I dok odbrojavamo do kraja ove faze, završili smo točno danas s jednim drugim odbrojavanjem. Mili je odradil svoje, pa dižemo sidro i put putujemo. Pravac: Bella Istria.

Sećate se onog uzbuđenja i nestrpljenja dok ste ko deca jedva dočekali da dojde taj dugo isčekivani dan da se nekam krene? Nije bilo bitno kam se išlo, al nam se ko deci nikak nije moglo objasniti da treba još par noći prespati i malo se strpeti do polaska. Sećam se jednog putovanja na Lošinj. Sestra, tata i ja prikrpali smo se nekom od podravkinih šofera koji nas je usput odlučil prebacit do našeg odredišta. Višesatni put za nama, al nikak dojti. Napokon ugledamo plavo more na Brestovi ili Porozini (nisam sigurna koja je s koje strane), kad majstor šofer parkira vozilo na trajektnom pristaništu i odluči ni makac dalje do jutra. Meni, onda curici od kojih pet, šest godina, nikak nije pasalo kaj smo već tolko blizu cilja a moramo čekati do jutra. Nije mi se moglo objasniti da dok ne svane nema trajekta i da sve to nije dobra volja podravkinog šofera nego viša sila. I kaj sam onda? Jadnog sam čoveka koji je spal na krevetu iznad nas, svako tolko tokom noći škakljala po nogama u nadi da bu se zbudil, poludel, zapalil mašinu i krenul dalje. Lošinj smo, na moju veliku žalost ugledali ipak tek drugog jutra, ali već ranom zorom. A onda je jednog dana, kak su godine prolazile, to dječje ushićenje odjednom nestalo. Isparilo je jednog jutra, a ja sam se svih ovih godina pitala kam je otišlo.

Zahvaljujući mojim klincima nakon dva desetljeća evo se vratilo. Danas sam nervozna i jedva čekam da spakiramo krpice smestimo se u naš tutač i prvi put ko četveročlana familija promenimo klimu. Dobro bu nam došlo nakon ovih proljetnih šmrcavica i prehlada. Evo, tak razmišlja taj racionalni dio mog uma. A onaj drugi, šašavi, zaigrani jedva čeka da se najdemo podno Ćićarije pa na trećem kilometru Učke zakantamo onu Eliovu Samo anđeli znaju...

Zbog proširenja familije, ograničeni smo prostorom u našem prevoznom sredstvu. Od sad pa ubuduće putujemo bez bicikli, guralica, stolica i njihaljki koji su inače putovali s nama tek tolko da se nađe. Tata i mama nose samo osnovne krpice, kojih je s obzirom na dimenzije koje smo dosegli ostalo svega par komada u uporabi. Da nebi bilo nesporazuma pri prvom susretu s bakom koja nas nije vidla od prošle godine, mili i ja bumo si odštampali pločice s imenima za revere jakni. Za svaki slučaj, da nam ne zalupe vratima pred nosom.

Za pomnog planiranja i prebiranja po garderobi kaj ponesti, a kaj ne ponesti pjevušim: trajnaninaninena, trajnaninanena, u Umagu nas čeka naša nonna Nena. Arrivederci!

Veslanje

Nije valjda da ste pročitavši naslov pomislili da smo se mili i ja otisnuli na bespuća plavog nam Jadrana pa veslamo i uživamo na valovima. A ne. Za naslov je zaslužna naravno prda koja nas je unazad nekolko dana počela veslati kak joj puhne. Lagano smo ušli u neku novu fazu koju jedva čekam čim prije napustiti. Naime, gospođica cele dane nekaj izmišlja, a ni sama ne zna kaj. Lagano baca na naše političare jer se nemre odlučiti bi li piškila ili bi kakila, a onda se na kraju svega ispovraća. Tolko da nas izbaci iz takta jer to nismo ni u najmanju ruku očekivali.

Uzalud mi ona moja knjiga o odgoju djece bez vikanja stoji pri uzglavlju kreveta. U to sam investirala nekih par desetaka kuna, pa sam ju onak sva euforična kaj miriši na friško i počela čitati. Jutro nakon, svi su mi ti savjeti legli na mesto, i zbilja je izgledalo lako ostati smiren, odbrojati do sto ako treba, promisliti o svemu, pa onda razumno popričati s detetom o netom izvedenoj psini. Još sam se par put tokom tog istoga dana pokušala držati tih savjeta, a onda...onda se opet sve otelo kontroli. Zimi je bilo lakše galamiti dok su prozori bili zatvoreni, a susedi pri pećima. Prozori na kant znače da budu moje pretvorbe iz micamace u lavicu imali prilike doživeti i svi koji se kojim slučajem najdu oko kućnog mi broja. Spas vidim jedino u kosilicama koje mogu poslužiti tek kao jednokratna, privremena zvučna izolacija.

Recimo da prda nije neko problematično stvorenje, ali problem je u vremenu kojeg ona uvek ima viška, a ja i mili manjka. Iz revolta kaj nam fali vremena počela je priređivati nam kojekakve spačke. Još joj neke stvari nisu jasne pa se na koncu dojde pohvaliti s tim kaj je izvela. A kad krenu munje i gromovi iz maminih usta, onda brizne u plač koji para oblake i traži zaklon od tate. Ako je za proizvodnju grmljavine zaslužan tata, onda se šmajhla k mami. I tak nas lepo vesla. Sad bi ovo, sad bi ono. Sad bi jela loptice, pa bi jela čokolino, pa bi na kraju musle. I na kraju od svega ostanu tri puna tanjura. Čak joj je par put palo na pamet da krene u protunapad pa počne galamiti na nas same. Nikak da shvati da se na mamu ne galami jer je ona korisna.

Najfriškija joj je fora da na sve kaj ju se pita odgovara sa ne znam. Nikaj ne zna, ni zakaj si nije obula papuče, ni zakaj nije oprala zube, ni zakaj gleda u ugašen televizor, ni jel se dosta najela. Za poludeti od muke i eksplodirati u trenu. Svaka čast onima koji se uspiju kontrolirati. Htela bi upoznati jednog takvog. Roditelja. Rodbina koja s decom provodi tek retke trenutke ne dolazi u obzir. Oni su itak tu samo kaj decu hite z takta i smjernica koje im roditelji iz dana u dan uporno usađuju.

U danima smo pokore pa se tak i mili odlučil priključiti tastu u radnoj akciji na plavom Jadranu. Trebali mu samo srce, ruke i lopata. Tačke su ga tam čekale. Opet nikaj od veslanja. Žena i deca jedva su ga dočekali nakon dva dana. Žena iz razloga kaj bi se malo neko drugi s decom poigral, a deca ko deca, vesele se tati kad god i otkud god došel. ;)

I tak vam mi sedimo tu večer nakon kaj je došel pri jelu, kad mili nekaj opazi na zidu i probledi. Ja se navirim. Noge mi se odsekle. Na zidu pored zahoda ukopan, usran od straha niš manje nego mi - škorpion. Glavom i bradom. Pravi, crni, oko 5 cm. Gadan ko u enciklopedijama.

Kaj sad? Veli mili: - Daj papira. - Kakvog papira, pa nebumo mu pisali pismo ili zamolbu da ode!?! Evo ti na šlapa pa bila i broj 36!!! (nek mi oproste svi ljubitelji životinja) Špljaaaaassss. Odahnemo nakon kaj ga bacimo u školjku. Jutro nakon prdu muči da nebu “škompijon“ uzel njenog kakača. Ja ponovo proživljavam jučerašnju dramu iz koje izvlačim pouku da se ne isplati riskirati i kopati po muževim žepima i vrećicama. Ko zna kaj bi me tek tam moglo „vgristi“. No ovaj je put zbilja pretjeral s iznenađenjem. I bombonjera s pumpe bi bila dovoljna. 

Mozak vs. Sirova snaga

Teško je nakon godinu dana napisati nekaj novo, a opet, s decom je svaki dan novo veselje, ideja ne fali nego vremena za na miru pretočit misli na papir.

Bjacek je prije desetak dana zaradil bronhitis pa je i „veselje“ doseglo svoj vrhunac. Urlanju nikad kraja. Nezadovoljan je i nesretan bil od jutra do mraka. Čim bi progledal urlikal je iz sveg glasa. Postalo je već tolko iscrpljujuće da sam u jednom trenutku dobila volju da se vratim na posel. Čak sam i milome predožila da bi odradila jednu njegovu šihtu, samo da odmorim mozak koji je od tolke galame lagano počel pulsirati, a lubanja mu bila na momente pretjesna. No, svakoj muki dojde kraj. Tak se i bjacek falabogu oporavil. Inhalator smo spakirali u torbu, kojekakve kapi ostavili za druga vremena, a jedino kaj je ostalo u upotrebi još par dana je usisivač za čišćenje nosa. Čast da mu nos učini prohodnim u većini bi slučaja prepuštala milome, jel, ipak je on muškarac, pa nek se hrva s dečkom. U jedno sam sigurna - taj se u životu nebu dobrovoljno primil usisavanja. Nek mi oproste moja buduća snaha ili zet ;)

Mi mame na kvadrat često se bavimo usporedbama deteta broj dva s detetom prvijencem u familiji. Prvi su uvek bolji, mirniji, finiji, valjda zato jer su prvi, jer imamo više vremena za njih, i sve nekak odrađujemo s manje stresa. Drugo je jadno nadrapalo samim tim kaj je stiglo nakon prvog, kaj znači da su i roditeljski živci već malo zlizani, vremena ima u pola manje, na kraju ne dovoljno ni za jedno ni za drugo, a ono nepovratno leti. Mi mame bi se najradije klonirale jer nam se uvek čini da neko od to dvoje malih pati zapostavljen u „čošku“. Srećom, pametne su to glavice pa najbolje upijaju jedni od drugih.

Nenavikla na takvo cendravo ponašanje, nisam se mogla načuditi bjaceku koji se zbog spomenutih tegoba ponašal baš kaj da je vragu z torbe opal. Prda je u svoje dve i pol godine imala tek sitnijih problema koje smo rešavali prek noći, izuzevši onaj boravak u bolnici kojeg danas pripisujem svom neiskustvu i nepotrebnoj panici. Inače je bila sasvim mirna i staložena beba koja je znala sedeti i slušati dok se mama spominja, zaigrati se s kakvom zvečkom pa čak i par minuta koncentrirano gledati crtić. Ma vidlo se odma da je ženska i prvo pojačanje u obitelji.

Bjacek već sad pokazuje odlike  pravog, sirovog muškarca. To nemirno, nezainteresirano za bilo kakav razgovor, pjesmu, ples, lupa igračkama, tuče sam sebe po glavi, kaj bi to sedelo minutu na miru...nema šanse. Prije bu propuzal neg bu se naučil sedeti. Najdraže mu vozit se u kolicima, onda je mir božji jer škica okolo. Kak je krenulo, za koji mesec bu i fučkal za ženskama. Progovoril bu vjerojatno za četvrti rođendan i to zato jer bu mu usfalilo soli u juhi.

- Prda bu mozak, a bjacek sirova snaga, dobro se budu nadopunjavali – šalimo se ja i mili nakon kaj ih pospremimo na spavanac. Onda su takve šale najsmešnije.

Nemrem da se ne pohvalim kak smo za nepunih sedam mjeseci došli do toga da je uspavljivanje bjaceka postala prdina uža specijalnost. Neku večer ostavim ga budnog u kinderbetu u spavaćoj sobi. Ubrzo mu dojadi premetanje varalice i krene lagana šiza. Prda bez pardona ode gore, popne se u krevetić, instalira mu dudu i vrati se dole. Tišina. Misija obavljena. Samo da nismo opali u nesvest. To je ženska i pol. Samo...čušpajz joj je navek preslani...dok to savlada, mogu na odmor.

Pol je leta minulo

Bjacek je neki dan odbrojal pol godine svog malog života. Mama broji još manje od pol godine na kalendaru do povratka na posel, a od ovog meseca i u pol manje prihoda na tekućem računu. Veselim se činjenici da bum ubuduće svaku kunu morala okrenuti bar tri put prije nego odlučim kupiti kakvu sitnicu. Ko mi kriv kad sam se i sama rodila u ovoj našoj sređenoj državi koja te takvom mizerijom od porodiljne naknade „motivira“ na proširenje familije i stvaranjem novih naraštaja za punjenje državne blagajne. No, kak veli ona naša „nije u šoldima sve“, ima nekaj i u nekretninama. Sve budu oni to meni jednog dana vrnuli. Bjaceka već vidim kak naritava loptu po San Siru, a prda hoda milanskim modnim pistama. Lova do krova.

Moji doma krivo su me učili. Umesto onoj hrvatskoj popularnoj laži, fkradni i potroši da te niko ne vidi, učili me da sve zaslužim na pošteno. E pa tak mi sad i treba, preživljavati do jeseni na mrvicama. Ne preostaje mi nego nadati se da bi naš kućni buđet popravil iznenadni dobitak na kakvoj nagradnjači kad se nikakav rodijak u dalekoj Americi ne javlja ili je već davno pod crnom zemlicom. U to smo ime neki dan zaigrali i Bingo, ali nije nam se osmehnulo doli prodavačice u kiosku dok je pružala listić misleći si vi ste još jedni koji uz sve ostale još plaćate i porez na bedake. No nekad bu nas okinulo, uvjerena sam. Počelo je polako, osvajanjem majice, a sad bu krenulo uzlaznom putanjom. Auto ili stan, nemrem se odlučiti kaj bi nam bolje leglo. Oko love bi se već stvorili problemi, kaj bi s njom i kud, a onda bi se morti javil i onaj pokojnik z Amerike. Eh, pusti snovi, ali kaj bi bez njih.

Na redovnoj polugodišnjoj kontroli utvrdili smo da je bjacek u međuvremenu postal pravi big brother. Kak i nebi kad zeva na sve kaj mu prejde na žlici pred nosom. Voće je savladal bez prigovora, a s povrćem se još upoznaje. Nije mu baš po ćefu, ali kaj bu kad se mora. Jedino se još neda nagovoriti piti. Čaj, sok ili nedajbože voda pri njemu ne prolaze, a probavam bome više put dnevno s tri različite falšice/čašice. No bu se to posložilo, ak ne prije, onda u pubertetu dok bu hodal po gradskom parku u kojem, onak usput, još nisu složili daske na toboganima.

Borba se svako jutro vodi oko bočice kakaa koju prda dovleče k njemu u krevet, ali ako ga se i dočepa, još mu je zabranjena zona. Pri natezanju, prda uglavnom zvleče deblji kraj, a bjaceku osim flašice u ruci ostane i pokoji pramen njene kose. Tome sam uglavnom ja kriva jer ju nagovaram da popusti jer je on još mali. Morala bum uskoro promeniti ploču jer bi je on za svoj prvi rođendan, kak je krenul, mogel komotno prehititi prek ramena, ko Tarzan, i s njom skočiti na prvo drvo.

Iako je do sad sve doživljavala ko igru, prda polako shvaća da priča oko bjaceka postaje sve ozbiljnija. I ona je svakim danom sve „ozbiljnija“. Trenutno je u fazi kinđurenja. Na sebe navlači jedine mamine štikle iliti vjenčane cipele pa u njima napikava duž i poprek boravka i hodnika. Ide to njoj. Bolje nego meni moram priznati. Šminkanje i lakiranje noktića druga su joj i treća opsesija. Prava je curica. Samo ne znam u kog se ugledala. I mili je zadovoljan. Napokon neko pri hiži nosi štikle i ima dugu kosu.

Čuda se (ne) događaju

Probudim se ujutro, mir i tišina. Naluknem se na mobitel, veli pol 10. Predobro. Lepo sam se naspala od jučer u 23. Spala sam u komadu. Kak sam si legla tak sam se i zbudila. Niko me nije zval u gluho doba noći da mu složim kakao ili međ dekom i poplunom iskopam dudu. Čak nisam morala ni pišat. Naluknem se u sobu, mišići pokriti skoro prek nosa još uvek spiju.

Spustim se u donje odaje, kad ono: đeeeenje. U boravku sve na svome mestu. Igračke uredno posložene u kutije, slikovnice poredane po veličini i abecedi. Kamioni i autići parkirani ko po špagi, cd-i i dvd-i svak na svome mestu. Jastuci po nijansama, a deke na crtu kaj vu vojski. Ni tepih više nema ožiljke od povraćanja, slučajnih pražnjenja pelena i prožvakanih ugaženih žvaka.

U kuhinji još veće iznenađenje. Nema tragova ručka ni večera, tanjuri, čaše, šalice, svi su našli svoje mesto u ormaru. Čak je i escajg skup s onih 26 plastičnih žličica koje nikad nemrem najti kad mi trebaju, sortiran po peesu. Radnom površinom više ne hodaju mravi.

A onda, pogled mi se zaustavi na stolu u blagovaonici. Šalica kave i kroasan od čokolade polek kojih stoji novi broj Glasa Podravine. Samo za mene. Mir i tišina. Ma jednostavno, milina. Listam polako, čitam kaj ima novega vu našem kraju. Srknem kavu, pa malo gricnem. A sve polako i bez stresa. Nakon toga, odem u kupaonicu, pa se fino natanane bez žurbe uredim za današnji dan. Špigl veli: frizura bez izrasta, postojana, kak i figura. Prezadovoljna.

Nakon toga sednem si još malo za komp, prosurfam kaj ima gdi na mejlu i fejsu, i onda začujem deca se zbude. Dozivaju me nježnim glasićima, bez povišenih tonova. Zovu: mama, mama, budni smo, spremni za novi dan. Dočekuju me nasmijani, dobre volje, ni traga nervozi od ranog jutra.

Nakon bez po muke uvedene im jutarnje higijene, odnosno pranja zubiju bez opiranja i pregovaranja oko skidanja pelena, pa i naganjanja po hodniku zbog istog smeštami ih za onaj već spomenuti stol u blagovaoni.

Prda za doručak naručuje zdelicu žganci s mlekom, a dok čeka da bude gotovo sedi i strpljivo čeka. Bjacek ne urla, ne grize si noge i miran je u svom stolčeku dok pripremam njegov zajutrak. Smažu sve u tanjurima tak da ih za ručak ni ne moram prati, a oni sami ostanu čisti bez ijedne flekice na obleki pripravljenoj za taj dan.

Pročitamo koju slikovnicu, malo nekaj nacrtamo dok se bracek igra s svojim igračkama u za njega uređenom kutku.

Onda se spremimo, bez po muke, i krenemo u šetnju.

Vratimo se doma, a ručak na stolu. Čušpajz od mahuna. Prdino najdraže jelo. Slisti opet pun tanjur i jedva čeka večeru za novu porciju.

Pomećem ih spat. Sednem pred telku i začorim. Kad odjedanput - budi me zvonjava telefona. Mili: eeej, kaj delaš, još nisi budna? Pa pol osam je, morate iti k doktoru, u dućan po pelene, poslati ono na poštu, skoknite onda i do pijaca po pileća krilca, kaj buš kuhala za ručak, a onda bi mogli i u knjižnicu vrnuti posuđene slikovnice, to vam je usput, ne? I pazi, nemoj nasesti na nečiju foru, danas je prvi aprilililililili.