Teško je nakon godinu dana napisati nekaj novo, a opet, s decom je svaki dan novo veselje, ideja ne fali nego vremena za na miru pretočit misli na papir.
Bjacek je prije desetak dana zaradil bronhitis pa je i „veselje“ doseglo svoj vrhunac. Urlanju nikad kraja. Nezadovoljan je i nesretan bil od jutra do mraka. Čim bi progledal urlikal je iz sveg glasa. Postalo je već tolko iscrpljujuće da sam u jednom trenutku dobila volju da se vratim na posel. Čak sam i milome predožila da bi odradila jednu njegovu šihtu, samo da odmorim mozak koji je od tolke galame lagano počel pulsirati, a lubanja mu bila na momente pretjesna. No, svakoj muki dojde kraj. Tak se i bjacek falabogu oporavil. Inhalator smo spakirali u torbu, kojekakve kapi ostavili za druga vremena, a jedino kaj je ostalo u upotrebi još par dana je usisivač za čišćenje nosa. Čast da mu nos učini prohodnim u većini bi slučaja prepuštala milome, jel, ipak je on muškarac, pa nek se hrva s dečkom. U jedno sam sigurna - taj se u životu nebu dobrovoljno primil usisavanja. Nek mi oproste moja buduća snaha ili zet ;)
Mi mame na kvadrat često se bavimo usporedbama deteta broj dva s detetom prvijencem u familiji. Prvi su uvek bolji, mirniji, finiji, valjda zato jer su prvi, jer imamo više vremena za njih, i sve nekak odrađujemo s manje stresa. Drugo je jadno nadrapalo samim tim kaj je stiglo nakon prvog, kaj znači da su i roditeljski živci već malo zlizani, vremena ima u pola manje, na kraju ne dovoljno ni za jedno ni za drugo, a ono nepovratno leti. Mi mame bi se najradije klonirale jer nam se uvek čini da neko od to dvoje malih pati zapostavljen u „čošku“. Srećom, pametne su to glavice pa najbolje upijaju jedni od drugih.
Nenavikla na takvo cendravo ponašanje, nisam se mogla načuditi bjaceku koji se zbog spomenutih tegoba ponašal baš kaj da je vragu z torbe opal. Prda je u svoje dve i pol godine imala tek sitnijih problema koje smo rešavali prek noći, izuzevši onaj boravak u bolnici kojeg danas pripisujem svom neiskustvu i nepotrebnoj panici. Inače je bila sasvim mirna i staložena beba koja je znala sedeti i slušati dok se mama spominja, zaigrati se s kakvom zvečkom pa čak i par minuta koncentrirano gledati crtić. Ma vidlo se odma da je ženska i prvo pojačanje u obitelji.
Bjacek već sad pokazuje odlike pravog, sirovog muškarca. To nemirno, nezainteresirano za bilo kakav razgovor, pjesmu, ples, lupa igračkama, tuče sam sebe po glavi, kaj bi to sedelo minutu na miru...nema šanse. Prije bu propuzal neg bu se naučil sedeti. Najdraže mu vozit se u kolicima, onda je mir božji jer škica okolo. Kak je krenulo, za koji mesec bu i fučkal za ženskama. Progovoril bu vjerojatno za četvrti rođendan i to zato jer bu mu usfalilo soli u juhi.
- Prda bu mozak, a bjacek sirova snaga, dobro se budu nadopunjavali – šalimo se ja i mili nakon kaj ih pospremimo na spavanac. Onda su takve šale najsmešnije.
Nemrem da se ne pohvalim kak smo za nepunih sedam mjeseci došli do toga da je uspavljivanje bjaceka postala prdina uža specijalnost. Neku večer ostavim ga budnog u kinderbetu u spavaćoj sobi. Ubrzo mu dojadi premetanje varalice i krene lagana šiza. Prda bez pardona ode gore, popne se u krevetić, instalira mu dudu i vrati se dole. Tišina. Misija obavljena. Samo da nismo opali u nesvest. To je ženska i pol. Samo...čušpajz joj je navek preslani...dok to savlada, mogu na odmor.
Nema komentara:
Objavi komentar