Bjacek je neki dan odbrojal pol godine svog malog života. Mama broji još manje od pol godine na kalendaru do povratka na posel, a od ovog meseca i u pol manje prihoda na tekućem računu. Veselim se činjenici da bum ubuduće svaku kunu morala okrenuti bar tri put prije nego odlučim kupiti kakvu sitnicu. Ko mi kriv kad sam se i sama rodila u ovoj našoj sređenoj državi koja te takvom mizerijom od porodiljne naknade „motivira“ na proširenje familije i stvaranjem novih naraštaja za punjenje državne blagajne. No, kak veli ona naša „nije u šoldima sve“, ima nekaj i u nekretninama. Sve budu oni to meni jednog dana vrnuli. Bjaceka već vidim kak naritava loptu po San Siru, a prda hoda milanskim modnim pistama. Lova do krova.
Moji doma krivo su me učili. Umesto onoj hrvatskoj popularnoj laži, fkradni i potroši da te niko ne vidi, učili me da sve zaslužim na pošteno. E pa tak mi sad i treba, preživljavati do jeseni na mrvicama. Ne preostaje mi nego nadati se da bi naš kućni buđet popravil iznenadni dobitak na kakvoj nagradnjači kad se nikakav rodijak u dalekoj Americi ne javlja ili je već davno pod crnom zemlicom. U to smo ime neki dan zaigrali i Bingo, ali nije nam se osmehnulo doli prodavačice u kiosku dok je pružala listić misleći si vi ste još jedni koji uz sve ostale još plaćate i porez na bedake. No nekad bu nas okinulo, uvjerena sam. Počelo je polako, osvajanjem majice, a sad bu krenulo uzlaznom putanjom. Auto ili stan, nemrem se odlučiti kaj bi nam bolje leglo. Oko love bi se već stvorili problemi, kaj bi s njom i kud, a onda bi se morti javil i onaj pokojnik z Amerike. Eh, pusti snovi, ali kaj bi bez njih.
Na redovnoj polugodišnjoj kontroli utvrdili smo da je bjacek u međuvremenu postal pravi big brother. Kak i nebi kad zeva na sve kaj mu prejde na žlici pred nosom. Voće je savladal bez prigovora, a s povrćem se još upoznaje. Nije mu baš po ćefu, ali kaj bu kad se mora. Jedino se još neda nagovoriti piti. Čaj, sok ili nedajbože voda pri njemu ne prolaze, a probavam bome više put dnevno s tri različite falšice/čašice. No bu se to posložilo, ak ne prije, onda u pubertetu dok bu hodal po gradskom parku u kojem, onak usput, još nisu složili daske na toboganima.
Borba se svako jutro vodi oko bočice kakaa koju prda dovleče k njemu u krevet, ali ako ga se i dočepa, još mu je zabranjena zona. Pri natezanju, prda uglavnom zvleče deblji kraj, a bjaceku osim flašice u ruci ostane i pokoji pramen njene kose. Tome sam uglavnom ja kriva jer ju nagovaram da popusti jer je on još mali. Morala bum uskoro promeniti ploču jer bi je on za svoj prvi rođendan, kak je krenul, mogel komotno prehititi prek ramena, ko Tarzan, i s njom skočiti na prvo drvo.
Iako je do sad sve doživljavala ko igru, prda polako shvaća da priča oko bjaceka postaje sve ozbiljnija. I ona je svakim danom sve „ozbiljnija“. Trenutno je u fazi kinđurenja. Na sebe navlači jedine mamine štikle iliti vjenčane cipele pa u njima napikava duž i poprek boravka i hodnika. Ide to njoj. Bolje nego meni moram priznati. Šminkanje i lakiranje noktića druga su joj i treća opsesija. Prava je curica. Samo ne znam u kog se ugledala. I mili je zadovoljan. Napokon neko pri hiži nosi štikle i ima dugu kosu.
Nema komentara:
Objavi komentar