Autići, bageri i Jagodica bobica

Nedelja popodne, mili sprašil u noćnu,  a deca i ja se izveli u šetnju. Ja furam bjaceka dok prda pokraj vozi Anabelu. Ta je njezina bepka prava meta za ostalu klinčuriju. Tak se i ovaj put neki malac usred parka zaljubil u nju i mam primil rivanja kolica gore-dole po igralištu. Prda ima drugog posla i ovaj je put ne smeta kaj se neko drugi zabavlja s njenom nerazdvojnom flendicom. Pored malca roditelji. Mami simpatično kaj se sinek zainteresiral za bebu. Tata stoji podalje, no u trenutku kad mama iz torbice izvadi fotoaparat nebi li ovjekovječila ovaj prizor otac djeteta se stvori kraj nje i ko iz puške ispali: pa nebuš ga valjda slikala s kolicima! Mama zakoluta očima i razočarano spremi fotić. Nasmijem se ovom prizoru koji me odma podsetil na nedavnu situaciju kad smo ja i suseda ostale zgrožene nad reakcijom naših vlastitih muških polovica.
Mali sused u našem se boravku rado poigra s prdinom kuhinjicom pa je mama suseda tek glasno razmišljala pred ocem si deteta da bi bilo zgodno i njemu kupiti nekaj slično. Na to njeno glasno razmišljanje sused je kratko i jasno odgovoril glasnim NITIČUTI. Pošto sam se i sama zabezeknula nad takvim zatucanim muškim razmišljanjem, prepričavam zgodu svom mužiću. I ni na kraj pameti mi da bum dobila isti odgovor i odobravanje susedovog načina razmišljanja.  Obojica ko da su netom iz pećine izašla, sad bi definitivno jen drugog tapšali po ramenu da ovaj nije neki dan odmaglil z Koprive.
Alzo dakle, pa nemrem k sebi. Pojašnjenja su im sasvim jednostavna: nije to igračka za dečke, treba im kupit alat pa nek šarafe, to ti dojde kak i kuhinja. Da, baš, a onda nek jednog dana kad odrastu za obed posluže čavle i šarafe!?! Mislim kaj bu im se dogodilo ak bi se dečeci malo poigrali s kuhačama i loncima ili premešali kakav čušpajz v lončeku. Samo bi stekli osnovne preduvjete da jednog dana postanu pravi majstori u kuhinji i umesto žene odrade koju smjenu pri peći. I da, interesantno je da je suprotno vlastitim reakcijama kad su dečeci u pitanju, ovaj pravi mačo dvojac naših supruga danima bil paraliziran pred malim ekranima prateći kaj se to kuha u loncima masterchefa, a sad im ide para na uha dok bi sineki primili lonac i šeflju v ruke.
- Daj bjaceku autić, no daj mu taj autić, vidiš da se neće igrati s ničim drugim - uvjerava mili prdu koja se baš u inat našla igrat s jednim od dva autića koje ima. Prepucavanje traje, a na kraju mili zaključi da bjaceku valja kupiti pet-šest autića kaj bu se i on napokon imal s čim igrati. I pušku i pištolja, a po mogućnosti i kakvu toljagu, pa da bude pravo muško, mrmljam si u bradu.
Zanimljivo da ne smeta kad se prda primi šrafcigera, bagera i sličnih igrački s tzv. muškim predznakom. To ne smeta, nek samo uči kak se kaj šarafi, bu joj dobro došlo, čitam mu misli.
Neka su istraživanja pokazala da curice još uvek radije upoznajemo s zadaćama vezanim uz kućanstvo, dok dečke učimo lupati čekićem i popravljati bicikl, čitam na netu. To je staromodno! Deca koju se navodi na različite aktivnosti i zadatke od toga profitiraju i u svom razvoju: dečki kojima su draže aktivnosti vezane uz grubu motoriku i kretanje, guljenjem mrkve i dekoriranjem kolača poboljšavaju svoju finu motoriku. Curice koje ne vole tolko ludovanje i jurnjavu, puštanjem zmajeva ili penjanjem na drvo otkrivaju uživanje u kretanju, pišu istraživači.
Kad bolje razmislim, da, mili s negodovanjem promatra svaki put kad se bjacek poigrava s Fifi, kad se primi barbike ili kakve bebice. Lopta, traktor, kamioni, dizalice - to prolazi, ali ne i plišanci, oni bi od dečeca mogli napraviti kakvog "mekušca" koj bi jednog dana, jer se u ranom djetinjstvu poigraval s Jagodicom bobicom, mogel prošetat ruku pod ruku s "prijateljem" pod zastavom duginih boja. Haaaalo, pa ne ide to sam tak!?! 

Ako tebe kamenom ti zaboravi na kruh

Prda je mimoza. Moji su se dosadašnji strahovi potvrdili proteklog vikenda kad su kod nas boravili prijatelji s curicom mlađom četiri meseca od naše. Iako je ova polaznica vrtića pa se puno prije izbori za ono kaj joj se oku svidi, nisam očekivala da bu prda baš tak lako digla ruke od svega i svako tolko uplakana trčala k meni u nadi da bum ja glumila suca i otimala stvari ovoj drugoj iz ruke kak si ona poželi. Znate već te dečje hirove, ono kaj drugi ima v ruki mam si poželi i onaj koji to gleda. E pa zgodno je bilo videti kak se te dve deklice svade oko istih beba jer, ova je iz purgeraja stigla s istom,  ali ISTOM Anabelom kakvu u kolekciji ima i prda. Razlika jedino u tome kaj je naša, koprivnička, bila preslečena u neki bodić za "po doma", a zagrebačka bepka bila je u original, rekli bi mi svetešnem odelcu nama ipak za specijalne prigode tipa španciranje na Podravskim motivima drugog vikenda.
I naravno, prepiranje i natezanje je krenulo istog trena čim su gošće zakoraknule prek kućnog nam praga. Svaka je poželila tuđu bebu, i sve bi bilo ok, da istovremeno nisu poželile i svoju imat na raspolaganju. Moja moć uvjeravanja da je reč o potpuno istim bebama svakom je sekundom bivala sve slabija. I tak je ta takozvana igra trajala neko vreme, prda bi tulela, a pobjednica u čošku slavodobitno milovala trenutni predmet divljenja i obožavanja. Eh, i sve bi to bilo dobro, da nakon nekog vremena maloj pridošlici nisu dojadile sve nadohvat ruke joj igračke, pa je odlučila isprobat drugu vrstu igre. Ta se pak igrala tak da bi prdu opalila svom snagom kad god bi joj ova bila pri ruki, i nadohvat ruke, a nije se libila ni prošetat do nje ako u tom trenutku baš nije znala kaj bi s sobom. Čak ju je u jednom momentu gurnula s stolca da je ova moja letela s metra visine i zaustavila se tek dole s guzicom na parketu. Ovakva igra nama nije poznata jer se nas dve doma iz dosade ne tučemo, a niti nam se zdopala. Sve moje upute možda i nisu popularne kao: ko tebe kamenom i ti njega kamenom, (zaboravi na kruh) nisu se prde primile ni malo. Samo bi tulela i tulela. I tak nam je celi vikend prošel s predznakom tulenja. Baš sam bila nesretna kaj nije ni u jednom momentu pokazala zube toj maloj svadljivici.
E moja prda, bjacek kak napreduje, mogel bi te za prvi rođendan u zrak hitati, pa se nadam da bi bar od njega mogla nafčiti kak se dobro "dobrim" vraća.
Roditelji ove male "mlatiteljice" samo su kratko zaključili: vidi se da vaša ne ide u vrtić, ne zna se obraniti ni mlatiti. Majko sveta, pa kaj deca idu u vrtić da bi stekla borbene vještine kakvih se nebi posramili ni majstori karatea?!?
Nadam se da bu prda nakon kaj par put oseti batine i sama počela primjenjivat isto. Stalno joj tupim: ne počinji prva, niti pomisliti, ali ako te neko opali ne ostani dužna i vrati istom mjerom. Pa valjda bu joj se nekaj urezalo.
Tak smo mi nedelju popodne dočekali s nestrpljenjem i velikim veseljem, a s još većim zanosom odmahali s kućnog praga maloj razbijačici. Čak smo na odlasku i konstatirali svi zajedno da su se baš lepo naigrale, a s uvjerenjem da bu bjacek za leto dana prerasel hrvačicu, pozvali smo ih ponovo u goste. E onda bu ona vidla kog bu lupala. Ako bu kojim slučajem i bjacek mimoza...hmm, kvragu, pa valjda budu dve mimoze znale stati na kraj jednoj balavici. Ak joj svaki prijde s leđa i počne tuleti iz sveg glasa gotova je, definitivno bu joj gore nego mojim pekmezićima.
Da se pekmezići ne otope na ovim visokim temperaturama ovih smo dana otvorili dvorišnu rivijeru. Bazenčić, suncobran, ležaljke, baš ko na moru, a traži se i ležaj više. Faktor plus pedeset obavezno. Odbrojavamo do vrtića. Ima još nekaj. Taman da upišemo i položimo brzinski tečaj kung fua. 

Bebe i ribe

Blaženi koprivnički bazeni na Cerinama u ove nesnošljivo vruće dane. Po količini dječjih osmeha procjenila sam da ko nema za more, ima poštenu alternativu. Kaj more bit lepše od brčkanja i hlađenja u vodi pa makar ona i nebila slana?! Ne smeta ni miris klora. Banjamo se sve u šesnaest za našeg dvosatnog izleta. Da se razmemo, trajal bi i dulje, al deca su već tad spremna za resetiranje.
Prda je već iskusna plivačica. Celu je zimu više manje redovito u tatinoj pratnji pohađala Bebe ribe. Sad joj na pamet padaju već kojekakve vratolomije i skokovi s ruba bazena, čim višljeg po mogućnosti. Teren joj poznat pa se zbilja ponaša ko riba u vodi. Čak odbija i plivalice s likom omiljene joj Fifi.
Bjacek je friški "plivač". Svega je dvaput bil u bazenu, al oduševljenje velikom vodom nije u njega nikaj manje. Ljudi moji, da vi vidite koja je to faca kad on onak slobodan, samo s šlaufom oko pasa zakoraca bez ičije pomoći. Ma nema većeg veselja na svetu. Osmeh ne skida s lica punih sat vremena, a da nema uha smijal bi se oko glave. Okice se gotovo ne vide, al se zato vide dva mala zubića. Radosti i sreći nikad kraja.
Ja pak uživam zavaljena u plićak do kolena, rekli bi ko gica u blatnoj kaljuži. Za razliku od te četveronožne životinjke čiji potomci budu se sami zvlekli ak upadnu u nevolju, ja ipak moram stalno biti na oprezu. Moja dva mala "pajceka" voze svaki svojom rutom po bazenu, a dovoljna je sekunda da se situacija iz idilične pretvori u sasvim suprotnu.
Tak postoji i dogodovština vezana uz moja prva plivačka iskustva koja se desila nekad davno, pred tri desetljeća unatrag negdi na plaži pirovačkog, onda poznatog podravkinog odmarališta.  Nije tad bilo beba riba i teta koje bi me savjetovale kak plutati s šlaufom. No ja sam vjerojatno umislila da sam riba, il me koja od tih ljuskavih stvorenja zagolicala svojim odbljeskom s morskog dna. Kak god, u jednom sam se trenu našla u položaju glava pod vodom, noge u zraku, a šlauf u sredini. Da nije bilo neke gospođe koja me primila za noge i preokrenula na pravu stranu danas bi čitali retke neke druge Mame na kvadrat.
Komičan prizor mislila sam godinama sve do ponedeljka kad mi je moj bjacek uprizoril isti na svega metar od mene. Nije bilo smešno iako sam ga isti tren okrenula i spasila. Baš sam taj put na brzinu pokupila krivi šlauf, umesto s tri, uzela s dva obruča i mališa se prevrnul. I to baš u sekundi kad sam flendici objašnjavala kak mi na jednom mestu puše moj novi badić veličine 38 C . Al događa se, nije nam to pokvarilo naš izlet niti nas je odgovorilo od ponovnog kupanja, čak štoviše, imamo dogovoren i novi kupanac na šlaufu s tri obruča.
Još jedna školska godina je za nama, a toplo ljeto pred nama. Zavidim tim klincima na bezbrižnim danima koje budu provodili u igri i veselim se danu kad budu se moja prda i bjacek skupa mogli zabavljati i ludovati. Do sad je bjacek bil simpatičan ukras koji je bil parkiran u jednom kutu sobe, no otkak se uzoholil i počel mešati međ igračke prdi je sve manje simpatičan. Ali kak vele, i to je još jedna faza.
Pozdravljam vas, ovaj put mi nekak ne ide i ne ide... sam porod je čini mi se trajal kraće od sastavljanja ovih par redaka. No ovaj put ne plačem od sreće kad je sve gotovo. 

1000 zakaj i 999 zato

Ovih se dana osećam ko da sam u kakvom kvizu znanja no glavna mi nagrada uvek izmakne pred nosom budući da dok stignem do zadnjeg pitanja budem iznervirana i luda od smišljanja odgovora. Zakaj, zakaj...postala je prdina glavna opsesija. Zakaj tata ide na posel, a zakaj mora raditi, a zakaj moramo kupiti kruh, a zakaj moramo jesti, a zakaj moramo živeti...i tak to ide unedogled, veže se jedno na drugo. Svi moji pokušaji da izbacim odgovor na koji ona više nebi imala kaj pitati su besmisleni, jer to "a zakaj" njoj dojde ko od šale, a ja kolko god se trudila nikak da proniknem u njenu logiku.
Neki smo dan, igrom slučaja, prda i ja završile na sprovodu. Nisam je planirala voditi, al kad je čula da se nekam spremam, više je se nisam mogla rešiti. Putem do groblja sve je bilo ok, jer je već tam par put bila, al nije očekivala da bumo ovaj put hodali za nekakvim sandukom u kojem leži neko ko je do jučer disal. Kad smo prešle zebru i krenule put mrtvačnice krenulo je "a zakaj". Zakaj mi sad tu idemo? Zakaj je ta baka umrla? Zakaj je bila stara? Zakaj se davno rodila? Zakaj se potrošila? Zakaj se sad ona vozi u sanduku? E onda kad smo sanduk na sekundu izgubili iz vida nastala je lagana panika sve dok nismo zišli iz zavoja i ponovo ga ugledali. I kam sad ide taj sanduk? I zakaj su sad svi stali? Zakaj budu sad tu baku stavili u zemlju? Zakaj se mora odmoriti? Zakaj sad svećenik govori? ... i onda opet ispočetka, zakaj je umrla, pa ja u jednom momentu objasnim da to tak uglavnom ide u životu, prvo umiru stari, pa onda mladi i onak usput nadodam da bum jednog dana i ja, mama, umrla, ali to bude za puno, puno godina. E tu nastane pauza, prda na moje čuđenje ne nastavi sa zakaj nego veli: bum se ja za tebom plakala. Oči mi se napune suzama, stisnem joj ručicu i krenemo dalje za povorkom.
Strašna je ta moja mišica. Ovih je dana odlučila parirati vanjskim temperaturama pa je svoj sistem lagano podigla za dva stupnja koji mi nedaju na miru spati. Uz temperaturu ni kiša nam neda na ulicu pa doma čitamo knjige koji su opet okidač za tisuću zakaj. Tak se ni manje ni više zalepila za faktopediju i stranicu 127 na kojoj je naslikan presjek ljudskog tijela s debelim i tankim crevom. - Gdi je ono za kakač mama, pita me dok lista stranice. Ne znam kaj ima u tome tak privlačno, ali fascinirala ju slika i neda se od nje. Moji pokušaji da ju zainteresiram za koje drugo područje ne uspjevaju, no pokušavam i dalje jer se slabo snalazim u ovim "vodama". - Zakaj je to crevo, zakaj? Osim da u tom "kanalu" završi sve kaj pojedemo i da onda to izbacimo van u zahod, pa krene k tati na posel, ne znam joj pametnije objasniti. Tak mi i treba kad sam na satima biologije imala pametnijeg posla i zurkala van kroz prozor, sad mi taj jedan "zato" i fali. Jedva čekam da dojde mili s posla pa da on preuzme ulogu profesora.
Moram se pohvaliti da smo i mi jedni od 70-tak sretnika koji su uspeli dete upisati u vrtić kaj znači da na jesen okrećemo novu stranicu u prdinom, ali i našem životu. Nema više spanja do pol 10 ni pregovaranja bumo il nebumo prali zube, sumnjam da se bu s tetama moglo tak labavo kak s mamom. Pomalo ju pripremamo na taj veliki korak iako sam uvjerena da sve te pripreme s prvim danom vrtića padaju u vodu. No kak čujem ostale iskusne mame više treba samu sebe pripremati na taj čin nego samu decu jer se oni prilagode čim mama okrene leđa i zalupi vratima. Prvo odvajanje od prde nakon proslavljenog prvog rođendana i moje prvo radno jutro proteklo je u suzama, kaj bu tek za koji mesec, ovaj put ostavljam dvoje malih sisavaca iako još nismo sigurni gdi bumo bjaceka ostavili. Pa nebum se uklopila celi tjedan u radnu okolinu, sedela bum u čošku i tulela nad šalicom nesa. Još dugo toplo ljeto i vraćam se radnim obavezama, a onda bu se i Mama na kvadrat zauvek pozdravila s vama.

Život bez pijavica

Nekad, kad nam zbilja prekipi, mili i ja znamo maštati o tome kak bi nam izgledal život bez ove naše dve pijavice. Možda zvuči grubo i bezobrazno, i znam da se bute prvo vi koji nemate decu našli pametovati kak to nije lepo ni priznati, a kamoli javno napisati, no iskreno, zabole me. Svi koji imaju decu ponekad si požele veliku gumicu za brisanje, ili gumbić s naredbom ’delete’ samo ih je neke sram i neugoda priznati. Deca su divna, deca su veselje do neba i natrag i sva moja razmišljanja i strahovanja okrenuta su k njima. Roditi dete isto je ko zvaditi si srce i pustiti ga da hoda pored tebe. Evo tolka je moja ljubav naspram ta naša dva privjeska. Al pošto smo svi mi samo ljudi od krvi i mesa, nekad s čežnjom za danima soliranja zavapimo u isti glas: kaj nam je to trebalo!?! Naravno odma zatim nas prda nekom od svojih fora vrati u realnost pa se pretvorimo u hihotiće i zaključimo: trebalo nam je!
Na istu temu - a kaj da ih nema, povedem neki dan razgovor s jednom od kolegica, također majkom jednog deteta. Složimo se odmah oko toga kak nam zapravo najteže pada nedostatak vremena za same sebe. Onih par minuta koje su nekad bile rezervirane za samu mene dok smo ja i mili još bili tek par, danas se istopilo i pretvorilo u svega nekoliko sekundi, ali ni one se ne događaju svaki dan. Recimo da sam na intimnost u kupaonici gotovo potpuno zaboravila, pa sama sebi pružim ruku ako uspijem obaviti nuždu u vlastitom društvu. Inače tu uvek bude prda koja se bez ustručavanja najde igrati pored mojih nogu ili joj rub kade u tom trenutku posluži ko najbolji autoput za furanje autića.  
Drugi nedostatak vremena odnosi se opet na intimnost, ali ovaj put nas dvoje kao bračnih supružnika. Divim se žemskama koje uz jedno, dvoje ili koje više čeljade, uspiju nać vremena za s ocem istih poigrat se međ plahtama. Otkak smo si stvorili ovo dvoje naših mini skulptura nekak nam planete nisu naklonjenje pa se eto stalno mimoilazimo ili kružimo jedan oko drugog. Il je neko umoran, il je neko od dece budan, il nam neko dojde, ili ak ne dojde onda mi odemo k nekom pa i njima upropastimo tih par minuta kad su im deca na izletu ili u školi. Rekel je mili da bu pošizel od muke i otišel nekam u samoposlugu. Pa reko, nemam ti kaj zameriti, če bi te ko štel počastiti sramota da odbiješ darak, no samo naj doma kakvu životinju donesti. Hehe, ma šalim se šalim, pokazala bi ja njemu kad bi mu samo kaj takvoga palo na pamet.
Onda nam još fali malo vremena za ispijanja kava na miru jer uz prdu do kave i nemreš na red. Pretnje da bu joj zrasel rep su joj smešne i veli da bu bar imala s čim za sebom mahati. Fali nam cajta i za neka putovanja na koja smo se znali spremiti baš evo sad, a krenuli bi i prije neg bi uspeli gaće spakirat u torbu. Danas naš putovanja izgledaju ko negdašnji cirkusi koji su za sebom vlekli čuda kamioni i prikolici, kampkućici i sega vraga.
Onda, kaj bi još čovek mogel kad nebi imal decu...više novci nikak nebi imali jer se oni rastrajhaju, kak god i na kaj god, navek nam nekaj fala bogu treba.
Da nemamo decu morti bi već sad ležali pod palmama kakvog egzotičnog prekooceanskog otočja. Lokalni domoroci hladili bi nas palminim granama, a mi nazdravljali s ne znam kojim koktelčićem po redu.
Sve bi to bilo lepo, kad naravno, nebi imali decu. Ali čemu bi se nadali, o čemu bi maštali i čemu se veselili. S kim bi se smijali i istovremeno prepirali oko odlaska na spavanac. Kome bi u krevetu treći put za redom čitali o maloj Petri i njenom medvediću Kreši? Kome bi usred noći grijali kakao, plakali i strepili u slučaju bolesti?  I na kraju, kaj bi vi ovog trena čitali da mili i ja nemamo decu.